Пркос и понос колунићки

Вековима смо се борили, али само за своје. И туђину праштали његове злочине. Никада образ нисмо окаљали, каже Бранко Латиновић из Колунића код Босанског Петровца.

Колунић – Пре осамдесетак година, у књиге Матице Српске, уписано је да су „први становници Колунића били Грци”. У селу босанскопетровачке општине, разбацаном подно планине Осјеченице, остали су све до доласка Римљана. Колунићком питомином потом владају и Турци и Аустроугари... касније се туку четници и партизани, а пре тринаест година, и Туђманови и Алијини бојовници.Од Грка су у Колунићу остале рушевине православне богмоље Светог Ђурђа, од Римљана камени миљокази, а из времена партизана и четника топови, отети од Талијана 1942. године, који су, све до последњег рата, били један од експоната меморијалног комплекса којим још доминира споменик двесташездесеторици сељана убијених током Другог светског рата.Иза Туђманових и Алијиних бојовника остало је и двадесет седам хумки Срба из Републике Српске Крајине, који су, у лето деведесет пете, скончали у збеговима и непрегледним колонама избеглица.– Вековима смо се борили, али само за своје. И туђину увек праштали злочине. Никада никог нисмо издали ни окаљали образ. Ето, таквим нас је Бог дао, поносно ће старина Бранко Латиновић, за Другог рата командант омладинске партизанске чете у Босанском Петровцу.У Колунићу се о људима, које је упамтила и историја, и данас може чути прича о Лазару Латиновићу који је право завршио још тридесетих година прошлог века.– Тај ти се Лазо са Вељком Влаховићем и друговима борио против Франковог режима у Шпанији. Био је и амбасадор бивше нам земље. Ишао је светом, али Колунић никада није заборављао – наставља Бранко своју причу.У колунићком засеоку Ревеник родио се и велики српски сликар Јован Бијелић који се, уместо свештеничке одоре коју му је наменио отац Илија, дохватио киста и сликарства.Из Колунића је и Илија Дошен некада председник Врховног суда Југославије, али и народњак Маринко Роквић, на кога су сељани данас посебно поносни.

– Његовог оца Драгана, половином септембра деведесет и пете, убише душмани. Веровао им је јер ни мрава није згазио. Зато је и остао... Непријатељи су међутим, мислили друкчије. Клали су, убијали и палили све што им је дошло руке. Уморили су и Маринковог оца – уздише Бранко.Доњи и Горњи Колунић, Ревеник и Ограђеница, за Краљевине Југославије били су једна кнежија. Четрдесет и осме, када се уводи матична евиденција, у колуничком крају, коме се припајају још и Оштрељ и Медено поље, било је хиљаду и по, а пред последњи рат, око 580 душа.

– Данас нас је тек стотинак. Још би било повратника, али људи немају од чега живети... У школи је само једанаест основаца. Учитељица им је нека Бошњакиња из Босанског Петровца – наставља Бранко.На гробљу понад села, уз саму цркву Преображења Господњег, међу безброј споменика, два су са посве необичним епитафима.На црној мермерној плочи исписана је прича о страдању породице Мирковић којој су ,, прво НДХ, а онда и комунистички режим, бесправним судским пресудама, отели пилану”, а њиховим власницима изрекли тридесет две године затвора. Пилана породице Мирковић била је „прва приватна индустрија у Титовој Југославији”.Мало даље гроб и крстача на којој пише како је „Цвијо Латиновић рођен 1805. године, погинуо од руке Мехмеда бербера на Велики петак 1876. године”.– Дошао ти је тај Цвијо, као и безброј пута пре, на бријање код тог Мехмеда који је имао берберницу у Петровцу. Када је почео избријавати врат, Мехмед је, одједном, бритвом преклао Илију. Одједном му се слила пред очи она душманска крв и одмах заклао Влаха. Ето тако ти је то било – опет ће Бранко.

Сваке године о Преображењу у родни Колунић дође на стотине Латиновића који су у ово село стигли пре много година. Дођу у Колунић, помоле се Богу, наздраве понеку, запевају, а потом заподену приче које нити могу почети ни завршити, а да се на помену корени пркосне и поносне им земље колунићке.
☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆
Данашње становништво се доселило на територију Колунића у ближој прошлости углавном из Лике, Црне Горе и Далмације.

Остаци средњoвековне цркве из 12. века