Милош Латиновић биће у наредне четири године директор Битеф театра

ИМЕНОВАНИ ПРВИ ЉУДИ УСТАНОВА КУЛТУРЕ

Скупштина града именовала је данас више директора и вд директора установа културе у граду Београду.

Милош Латиновић

Досадашњи вд директор Битеф театра Милош Латиновић биће у наредне четири године директор те установе.

Милош Латиновић је рођен 23. септембра 1963. године у Кикинди.
Основну и средњу школу завршио је у Кикинди, а Факултет политичких наука у Београду, где је одбранио мастер рад на тему: Стеријино позорје и позоришни живот Србије. Тренутно је на докторским студијама на истом факултету БУ.
Радио је као новинар у листу „Комуна“ и Радио Кикинди, а сарађивао је са редакцијама више дневних листова и часописа у Србији, међу којима су Дневник, Борба, Национална географија и други. Неколико година уређивао је књижевну рубрику под називом – Рукописи, листа српске дијаспоре „Кишобран“ који излази у Ванкуверу – Канада.
За новинску репортажу „У сред поља око мора“ објављену у магазину „Недељни дневник“, 1999. Године добио је „Гран при“ фестивала „Интерфер“ у Сомбору.
У периоду од 1999. до 2001. године обављао је дужност директора Народне библиотеке „Јован Поповић“ у Кикинди, а од 2003. до 2008. године био је управник Народног позоришта у Кикинди.
Као члан општинског већа СО Кикинда био је задужен за ресор културе, образовања и медија у периоду од 2008. до 2013. године, а последњие три године мандата обављао је и дужност заменика председника СО Кикинда.
Учествовао у покретању и организовању стручно-теоријског симпозијума „Кикиндски дијалози“, који је одржаван у овом граду у периоду од 2002 до 2005. године уз учешће еминентних социолога, културолаога, филозофа и других теоретичара из Србије и окружења.
Аутор је шест збирки прича, пет романа, две књиге есеја, две монографије и десетак драмских текстова од којих су Панонски карусел и Паyадор или Црњански изведена у НП Кикинда. Објавио је више од сто књижевних прилога у периодици и дневним листовима.
Роман Шекспиров клијент (Стилос, Нови Сад) био је 2002. године у ужем избору за НИН-ову награду.
Књига Приче ветрова, после два издања у Србији (Чигоја штампа, Београд и Прометеј, Нови Сад), преведена је на румунски и немачки језик, а бројни прозни текстови су му преведени на енглески, мађарски, словеначки, словачки и македоснки језик.
Жири друштва књижевника Војводине прогласио је роман Џелат у рају (Стилос, Нови Сад) за књигу 2008. године, а за поетско прозну збирку Звезде и острва (Геопоетика, Београд) добио је награду „Стеван Пешић“ 2012. године.
Члан је редакције позоришног часописа Сцена, који издаје Стеријино позорје у Новом Саду и жирија за драмски текст на конкурсу СП из Новог Сада за 2013 годину.
Ожењен је и има двоје деце.

Ђорђе Латиновић нови амбасадор БиХ у Црној Гори

Нови амбасадор Босне и Херцеговине у Црној Гори биће Ђорђе Латиновић, бивши саветник српског члана Председништва БиХ Небојше Радмановића, потврђено је из Председништва БиХ, у чијој је надлежности је именовање амбасадора.

Ђорђе Латиновић

„Председништво БиХ је донело Одлуку о именовању Ђорђа Латиновића на место амбасадора БиХ у Црној Гори. Црна Гора је дала агреман, а Латиновић је тренутно на припремама у Министарству спољних послова БиХ ради одласка на ову дужност”, саопштено је из Председништва БиХ.
 Ђорђе Латиновић је публициста и сатиричар, рођен 1961. године у Босанској Крупи. Завршио је Факултет политичких наука у Сарајеву, а пре саветничке позиције у Председништву БиХ био је и шеф кабинета бившег премијера Републике Српске Милорада Додика. Године 2005. био је отправник Амбасаде БиХ у Загребу.

Код Латиновића најниже цене свих врста нафтних деривата

Предузеће Латиновић бави се прометом нафте и нафтних деривата, ауто потрепштина, угоститељством, а у оквиру пословног објекта у Међувођу (општина Козарска Дубица – Република Српска – БиХ) послује и аутопраоница. Предузеће је основано 1996. године.

Међувође се налази на магистралном путу Козарска Дубица – Приједор

БЕНЗИНСКА ПУМПА

Увек најквалитетнија понуда и најниже цене свих врста нафтних деривата.

АУТОПРАОНИЦА

Прање свих врста аутомобила и радних машина и тепиха. Брзо, квалитетно и повољно.

ПРОДАВНИЦА

Врхунска понуда, уља и мазива за аутомобиле и радне машине, пића, и других потрепштина.

КАФЕ БАР

Изузетан амбијент, љубазно особље, широк асортиман.

Илија Латиновић напунио стоту годину живота

Најстарији становник Дервенте и учесник Народно ослободилачке борбе Илија Латиновић из Мишковаца код Дервенте напунио је стоту годину. Прије три године изгубио је вид, када је престао и да пуши цигарете. Углавном борави у кући, а највише пажње у животу пружа син Неђо и снаха Драгица, са којима живи. Без супруге Јованке остао је још 1993. године, са којом је добио три кћерке и сина. Има петоро унучади и четворо праунучади.

Живот га није мазио, али је ипак доживео стоту годину живота. Рођен је 15. јула 1914. године у селу Врточе, општина Босански Петровац. За вријеме последњег рата 1995. године судбина га је довела у Мишковце, гдје је одлучио да проведе остатак живота.

„Добро је, пазе ме и хране, а тешко би било да немам никога. Свашта је ова глава преживјела, али човјек се на све навикне. Буде тешко, дође боље, и тако дани пролазе“ каже Илија Латиновић.

Поред споменице за војничку храброст и врлине, Илија је носилац и ратних ордења. Пензионисан је давне 1965. године, а пензија од 500 КМ сасвим је довољна за живот.

У вријеме Другог свјетског рата Илија је морао у рат. Учествовао је у припреми и дизању устанка у Босанској Крајини, тако да је цијели рат провео у партизанским јединицама, а једно вријеме и као активни војник тадашње ЈНА-а.

„Биле су то гладне, хладне и врло тешке године. Морало се ратовати, а није било ни одјеће, довољно муниције, а непријатеља са свих страна. На овим просторима око Дервенте пред крај Другог свјетског рата као командант ударне групе водио сам акцију гањања усташке банде и других злочинаца, који су пљачкали и чинили злочине“ присјећа се Илија.

Његов син Неђо поносан је на оца која је доживео стоту годину и у ту част приредио је „фешту“, јер је заслужио. Окупили се многи, трпеза богата и радост велика.

„Није захтијеван. Родно село супруга и отац напустили су 1995. године, за вријеме мог боравка на ратишту. Што је могло стати на тракторску приколицу то смо и избавили, једном ријечју кренули смо изнова. Овдје сам купио кући и одлучио да наставимо живот. Питао сам оца са ким жели да живи и хоће ли да се врати на старо огњиште. Његова жеља је била да остане самном“ казује син Неђо.

Илију је поводом рођендана посјетила делегација ОО СУБНОР-а Дервента, Никола Чечавац и Драгић Павловић.

„Илија је једна од најстаријих учесника НОР-а. Живот је тако хтио да је прво учествовао на овим просторима као двадесетседмогодишњак, а онда и да постане становник наше Дервенте. Поносни смо на нашег члана и најмање што смо могли је да га посјетимо и уручимо скромни поклон“ каже Никола Чечавац, секретар ОО СУБНОР-а Дервента.

Илија у последње вријеме слабије чује, код доктора не иде. Снаха Драгица по највише времена проводи са њиме, припрема храну и пази. Воли да чује за своје борце, којих опет из дана у дан је све мање, али Илија живот наставља и веће је загазио у 101. годину живота.

03.08.2014

Боба Латиновић као Милица Стојадиновић Српкиња

Монодрама “Некад. А сад?”, ауторски рад глумице Бобе Латиновић настао према дневнику Милице Стојадиновић Српкиње, биће изведена у понедељак, 23. јуна, на Вечерњој сцени Позоришта "Бошко Буха". Приход од улазница биће уплаћен као помоћ угроженима у поплавама.

Боба Латиновић

Монодрама "Некад. А сад?" је настала по дневнику Милице Стојадиновић Српкиње, "У Фрушкој гори, 1854.", као дипломска представа глумице Бобе Латиновић, 2004. године на ФДУ.

Милица Стојадиновић Српкиња је позната као једна од ретких учених жена свог времена, а пре свега као велики родољуб.

У свом дневнику писала је о великим тешкоћама са којима се сусретала због свог рада. Осим тога, представа говори и о највећим проблемима нашег народа и наше државе тог времена, који су, нажалост, и данас веома актуелни.

Представа, која ће бити изведена у 20.30 сати, биће хуманитарна и цену карте одредиће сваки гледалац према сопственим могућностима.


Сав приход биће уплаћен као помоћ људима настрадалим у поплавама које су задесиле Србију.

„МУНДИЈАЛ КРОЗ ИСТОРИЈУ“ – КЊИГА БОРИСА ЛАТИНОВИЋА

“Мундијал кроз историју”, назив је књиге коју је написао Борис Латиновић из Приједора, спортски новинар, магистaр социологије који спрема докторат, али и страствени колекционар албума и сличица „Панини“. Књига говори о историји свих светских фудбалских првенстава која су одиграна до сада.

Издавањем овог дела, Борис је остварио свој сан, стар готово 20 година, када је почео да прати мундијале.

Имао је свега шест година када је први пут гледао светско првенство. Од тада је верни љубитељ најзначајнијег светског фудбалског догађаја.

Књига “Мундијал кроз историју”, која се може наћи на киосцима широм Републике Српске, БиХ и Србије, штампана је у 2.000 примерака, од којих је готово 1.000 већ пронашло пут до читалаца.

Ра­до­ван Ла­ти­но­вић ће и у овој се­зо­ни би­ти члан ва­тер­по­ло клу­ба Ја­дран

Два­де­сет­тро­го­ди­шњи играч је про­ду­жио са­рад­њу са цр­но­гор­ским шам­пи­о­ном у чи­је ре­до­ве је сти­гао 2006. го­ди­не из Бе­о­гра­да. Ла­ти­но­вић је про­шао го­то­во све мла­ђе се­лек­ци­је клу­ба са Шкве­ра, а као пр­во­ти­мац је осво­јио два пр­ва ме­ста у Ја­дран­ској ли­ги, за­тим три Ку­па и два пе­ха­ра на­ме­ње­на пр­ва­ку Цр­не Го­ре. Био је Ла­ти­но­вић омла­дин­ски ре­пре­зен­та­ти­вац Цр­не Го­ре, а са се­ни­ор­ским ти­мом је осво­јио брон­за­ну ме­да­љу на про­шло­го­ди­шњој Свет­ској ли­ги у ру­ском Че­ља­бин­ску.

Ра­до­ван Ла­ти­но­вић

– Од­лу­чио сам да оста­нем у Ја­дра­ну, јер у овом ти­му се од­лич­но ра­ди са мла­дим игра­чи­ма. Тре­нер Вла­ди­мир Гој­ко­вић сво­јим ха­ри­змом и ра­дом нај­бо­љи је тре­нер ко­ји мла­де ва­тер­по­ли­сте лан­си­ра у ви­си­не и са­ве­ти­ма им по­ма­же да на­пре­ду­ју. Тај осло­нац је по­тре­бан ме­ни и мо­јим вр­шња­ци­ма. За­то сам остао – за­кљу­чио је Ла­ти­но­вић.

Милош Латиновић из Кикинде директор београдског Битефа

Одлуком Привременог органа града Београда на место в.д. директора Битеф театра именован је Милош Латиновић из Кикинде.

Нови в. д. директора Милош Латиновић је рекао да ће се залагати за континуитет у раду Битефа, који ће "представљати све оно што подразумева културну вредност у Србији".

Једном у животу пружа ти се прилика да будеш на челу једне од најзначајнијих културних институција у Србији. Пошто сам највећи део професионалне каријере посветио управо култури, ово је за мене велико признање, али и обавеза, каже културолог Милош Латиновић, в. д. директора Битеф театра.

Некадашњи директор Народне библиотеке „Јован Поповић“ и Народног позоришта у родној Кикинди, аутор драма „Панонски карусел“ и „Црњански или Пајадор“, које су постављење на сцени тог театра, али и 16 књига, прве недеље на новој функцији провео је како би се упознао с финансијском ситуацијом у Битеф театру и члановима ансамбла:
- Оно што је добро нећемо мењати. Прихватио сам постојећи концепт, уз искрену жељу да у рад Битеф театра уткам и лични печат. Битеф мора да буде спона која Србију везује за Европу, односно оно чиме се наша земља представља европској културној јавности. За Битеф је неопходно да у Европи буде препознат као српски, а у Србији као проевропски. Оснивачи и сви они који су били ангажовани у Битефу до данас направили су од фестивала, а касније и Битеф театра, како се то сад каже - бренд, који не треба посебно представљати ни објашњавати светској културној јавности. Битеф је важна тачка на мапи европских фестивала. Зато је потребно да га, пре свега у Србији, уважимо и заштитимо - категоричан је Латиновић.

Маја Латиновић отворила бутик у Београду

Када следећи пут кренете у куповину нове гардеробе немојте заобићи новоотворени бутик познате манекенке Маје Латиновић. Бутик се налази у улици Булевар Краља Александра 24, у Београду.

Позивамо све људе добре воље да одвоје 10-так минута времена, оду у банку и отворе трајни налог у корист жиро рачуна ЗУ Петровац број 571-010-00000559-36 Комерцијална банка АД Бања Лука  и мјесечно одвоје новца колико мисле да могу, којим би био плаћен боравак студената у Петровачкој кући.

Беседа презвитера Жељка Латиновића у Недељу двадесет четврту по Духовима, 8. децембра (25. новембра) 2013. године, изговорена на светој Литургији у Светоуспенској цркви у Новом Саду.

Oвде кликните за линк 

                  

БОРИС ЛАТИНОВИЋ, НАЈСТРАСТВЕНИЈИ КОЛЕКЦИОНАР АЛБУМА И СЛИЧИЦА У РС

Бориса Латиновића (28), магистра социологије, спортског новинара и страственог колекционара из Приједора, дубоко је погодила недавна смрт Умберта, последњег од италијанске браће Панини који су почетком шездесетих година направили бум у свету производећи албуме за попуњавање сличицама.

ЈЕДАН ОД РЕТКИХ АЛБУМА Борис Латиновић

Овај најпасиониранији колекционар албума са самолепљивим сличицама у РС је вест о упокојењу "тате сличица" сазнао преко друштвених мрежа.
- Нисам веровао да ће ме снаћи туга због смрти човека којег никада у животу нисам видео, а који је био део мог детињства. Ипак, надам се да ћу остварити жељу и посетити фабрику браће Панини у Модени - каже овај младић који је сличице почео да сакупља као петогодишњак, неколико дана уочи почетка Светског првенства у фудбалу у Италији 1990.

- Прва сличица била је са ликом дугокосог Колумбијца Карлоса Алберта Валдераме, а албум сам попунио тачно на четвртфинални меч Југославија - Аргентина. Сећам се да су укућани били јако тужни када је Пикси погодио пречку. Када сам питао зашто, рекли су: "Схватићеш то касније. Држава се распада и ово јој је задњи трзај" - присећа се Латиновић.
Албум по албум, он је до данас сакупио невероватну колекцију од 254 различита албума са сличицама из области фудбала, кошарке, атлетике, тениса...

Латиновић каже да у РС и БиХ има мање од 10 колекционара који имају преко 100 албума. Такође, сигуран је да ће пласман БиХ на мундијалу у Бразилу донети помаму за сличицама у Федерацији, за разлику од РС.
Подсећамо, први албум Ђузепеа, Бенита, Франка и Умберта Панинија објављен је 1961. Био је посвећен италијанским прволигашима, а у њему су били и наши Вујадин Бошков и Тодор Веселиновић. Компанија "Панини" је до данас публиковала преко 30 милијарди сличица фудбалера, а код нас је издање албума "Италија '90" продато у тиражу од преко 100 хиљада примерака.
- Имам и онај с Олимпијских игара у Минхену 1972, који је јако редак, затим "Монтреал 76", албуме разних цртаћа, албум Нестле о животињама из 1932... За Панинијево "СП у Минхену '74" нуђено ми је 400 евра, за "Еуро '80", који није излазио на подручју Југе, 500. Иначе, свети грал код колекционара је албум "Мексико '70". Изашао је у ограниченом тиражу у неколико европских земаља и заиста бих волео да га набавим. Кошта од три до пет хиљада евра, а једини на територији бивше Југославије има га Милош Филимоновић из Београда, Панинијев дистрибутер за Србију - открива Борис.

Он је албуме попуњавао и током рата 1994. када је било актуелно СП у САД.

- Сећам се да је отац имао варијанту да оде у Београд. Питао ме је имам ли какву жељу, а ја сам рекао албум тог СП. И стварно, ћале га је донео са 25 пакетића сличица. Много касније сам га попунио, а први кога сам залепио био је Рус Андреј Канчелскис - истиче овај колекционар који памти и албум "Еуро '92" који је симболизовао последње учешће СФР Југославије на европском првенству.
- У квалификацијама смо били казнена експедиција. Наши су дошли на ЕП у Шведску и буквално су били отерани, па је Данска ускочила као замена и освојила шампионат. Забележено је да је Михаел Лаудруп, капитен Данске, тада одбијао да игра јер је говорио да је то неспортски. С друге стране, овде се и даље прича да смо имали велику шансу да освојимо то ЕП, јер треба знати да је Звезда годину раније била првак Европе - објашњава Латиновић и каже да сваки албум има своју причу.
Пише књигу о СП у фудбалу

- За сличице се нисам мењао само са људима с Антарктика! Путем интернета и поште мењао сам се са становницима Новог Зеланда, Гибралтара, САД... Био сам на организованим јавним мењажама на београдским Теразијама и код новосадске Католичке пијаце, где се окупљало и по хиљаду људи. Чак сам и ја 2010. године, када је Србија наступала на СП у Јужној Африци, организовао мењажу у бањалучком парку "Младен Стојановић", где се окупило десетак старијих фанатика. Такође, у Приједору сам оформио групу људи који редовно сакупљају сличице - каже наш саговорник.
Наводи и да га је сакупљање сличица, које је одавно постало културни феномен, зближило са многима, а од другова из краја који су пасионирани сакупљачи спомиње Вању и Дејана.
- Памтим да су нам говорили да смо већ одрасли клипани, те да би требало да престанемо са сакупљањем... Међутим, никада нисмо одустали. У том смислу, искрено жалим што данашњи клинци, због разних разлога, то све мање раде и не играју добро познате игре сличицама: пар- непар (пола цело или слика бело), ћизе близе, поклапе, на задњи број - каже овај Приједорчанин који тренутно пише књигу о СП у фудбалу.
- Она би требало да изађе у мају наредне године и надам се да ће задовољити читаоце, јер СП истражујем деценијама. Иначе, мени су у историји мундијала најупечатљивије две несрећне пречке, Мијатовићева на СП 1998. у Француској и Пиксијева на СП 1990. у Италији. Прва је укопала српски фудбал за наредних 50 година, а о другој сам причао и с Ивицом Осимом. Питао сам зашто није гледао те пенале, а он је одговорио: "Сине, срце ми је било тако слабо. Знао сам да испадамо. Нисам могао гледати начин на који смо испали" - преноси Борис.

Сенка Латиновић добитница награде Спомен-збирке Павла Бељанског

У Дому Војске Србије свечано je затворена изложба „Велика Иза Влаха Буковца“. Том приликом додељене су захвалнице свим сарадницима који су помогли Спомен-збирци Павла Бељанског у остварењу пројеката у 2013. години. За одличну сарадњу доказану вишегодишњим искуством захвалницу је добио и Медија центар „Одбрана“, као и поједничну захвалницу намењену директору Медија центра, потпуковнику Славољубу Марковићу.

  - Слика „Велика Иза Влаха Буковца“ је разлог што по 46. пут додељујемо награду Спомен-збирке Павла Бељанског за најбољи дипломски рад из националне историје уметности одбрањен на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду“, рекла је у поздравној речи др Јасна Јованов, директорка Спомен-збирке.

Павле Бељански иницирао је ту традицију управо поклонивши Легату слику „Велика Иза“. Идеја је била да се младим стручњацима на почетку каријере да извесни подстрек. Овог пута признање је добила Сенка Латиновић за рад „Београдски кафеи као потенцијална културна добра“ одбрањен код проф. др Драгана Булатовића.

„У свом раду она је истраживала могућности да савремени феномени попут београдских кафеа буду схваћени као носиоци културних вредности“, рекла је др Саша Брајовић која је добитници уручила награду.

„Смисао не треба тражити само у очувању баштине, већ и у стварању исте“, цитат је којим је Сенка Латиновић сумирала свој рад, а којим се водила у процесу његове реализације.

Одлуку да се баш њој додели овогодишња награда донео је оцењивачки одбор у саставу: мр Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске као председник комисије, затим др Милан Попадић и мр Игор Борозан са Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду, Драгана Марковић, начелник Одсека за издавачку делатност Министарства одбране Републике Србије и др Јасна Јованов, управница Спомен-збирке Павла Бељанског.

Изложбу је за месец и по дана погледало нешто више од 6 хиљада посетилаца.

Изложба графика Драгане Латиновић

У Галерији Народног музеја у Кикинди отворена је изложба графика и цртежа Драгане Латиновић, свестране уметнице која је графику студирала у Новом Саду, филм у Хамбургу код Вима Вендерса и Герда Рошера, Европске науке о медијима у Потсдаму.

Драгана Латиновић дипломирала је графику на Академији уметности у Новом Саду 2003. године. Студирала је филм на одсеку Визуелне комуникације на Академији лепих уметности у Хамбургу у класи професора и декана Герда Рошера и професора и редитеља Вима Вендерса.

Драгана Латиновић

Студирала је Европске науке о медијима на Универзитету у Потсдаму 2007. године. Редитељ је документарних и кратких експерименталних филмова који су награђивани на фестивалима широм Европе.

Као значајно искуство истиче и рад на неколико позоришних представа у домену
позоришне маске, костима и сценографије. Од 2008. године сарадник је Фестивала европског и независног филма Еуро-Ин-Филм у Новом Саду.

"Уметник је исцелитељ и спасилац, светионик и путоказ", рекла је Драгана Латиновић, отварајући изложбу у Кикинди."Његов је задатак да мотри и посматра, уочава и запажа, размишља и представља. Он не сме да посустане, не сме да поклекне, не сме да се
сломи."

"И он је понекад човек, мек и суптилан, плачљив и суморан, и он дише исти ваздух као и сви други и гуши се у њему, бива гладан и жедан, уморан и тужан. У себи сакупља бол и претаче га у боје и облике, у нову животну снагу, оплемењену и чисту, дарујући је другима безусловно и без очекивања. И тако изнова и изнова, као универзум у покрету, његова се душа отвара и затвара и претаче олује и сломове у вечни мир..."

„Живот и храна мојих предака“ др Рајка Латиновића

У Већници Банског двора 10. децембра, са почетком у 19.00 часова, биће одржана промоција књиге аутора др Рајка Латиновића под називом "Живот и храна мојих предака"

Књига др Рајка Латиновића

О књизи ће говорити: Гордана Грубор, Ненад Новаковић, Бранислав Божић и аутор.

Кајсијевача из Баната за понос и дику

НОВИ САД - Постоје сви предуслови да наша домаћа ракија постане један од значајнијих извозних артикала, али је потребно да држава помогне произвођачима и на неки начин стимулише производњу- каже Марија Латиновић, произвођач награђене ракије „златне капи кајсије“.

„Златне капи кајсије“- име је ракије која је награђена Великом златном медаљом за квалитет Новосадског сајма на управо завршеном 75. међународном пољопривредном сајму. Ова ракија коју су произвели Марија и Војислав Латиновић из банатске варошице Ђала проглашена је за најбољу „ватрену воду“ у конкуренцији кајсијевача у Србији. Осим поменуте награде у руке српских произвођача ракије отишла је још једна велика награда Новосадског сајма, а ради се о шампионском пехару који је освојило Удружење произвођача природних воћних ракија „Српска ракија“ из Београда, чији су Латиновићи чланови.

-На највећој смотри аграра у југоисточној европи, односно на 75. међународном пољопривредном сајму у Новом Саду, још једном је потврђено да је домаћа српска ракија по квалитету без премца и да постоје сви предуслови да наша домаћа ракија буде један од значајнијих извозних артикала. Наравно, да би се нешто тако и остварило непоходно је да држава помогне произвођачима домаће ракија и да ту производњу на неки начин стимулише. Што се тиче „златне капи кајсије“, из нашег кућног воћњака са 80 стабала, годишње произведемо од 150 до 170 литара кајсијеваче. Ракију не продајемо, већ по старом обичају служи да се остави и чува у подруму, као и да се поклони комшијама, пријатељима, кумовима и родбини - рекла је Марија Латиновић, додајући да је Удружење „Српска ракија“ наступом на Сајму показало како се тимским радом на прави начин могу представити добре ствари из наше домаће производње.

Пркос и понос колунићки

Вековима смо се борили, али само за своје. И туђину праштали његове злочине. Никада образ нисмо окаљали, каже Бранко Латиновић из Колунића код Босанског Петровца.

Колунић – Пре осамдесетак година, у књиге Матице Српске, уписано је да су „први становници Колунића били Грци”. У селу босанскопетровачке општине, разбацаном подно планине Осјеченице, остали су све до доласка Римљана. Колунићком питомином потом владају и Турци и Аустроугари... касније се туку четници и партизани, а пре тринаест година, и Туђманови и Алијини бојовници.Од Грка су у Колунићу остале рушевине православне богмоље Светог Ђурђа, од Римљана камени миљокази, а из времена партизана и четника топови, отети од Талијана 1942. године, који су, све до последњег рата, били један од експоната меморијалног комплекса којим још доминира споменик двесташездесеторици сељана убијених током Другог светског рата.Иза Туђманових и Алијиних бојовника остало је и двадесет седам хумки Срба из Републике Српске Крајине, који су, у лето деведесет пете, скончали у збеговима и непрегледним колонама избеглица.– Вековима смо се борили, али само за своје. И туђину увек праштали злочине. Никада никог нисмо издали ни окаљали образ. Ето, таквим нас је Бог дао, поносно ће старина Бранко Латиновић, за Другог рата командант омладинске партизанске чете у Босанском Петровцу.У Колунићу се о људима, које је упамтила и историја, и данас може чути прича о Лазару Латиновићу који је право завршио још тридесетих година прошлог века.– Тај ти се Лазо са Вељком Влаховићем и друговима борио против Франковог режима у Шпанији. Био је и амбасадор бивше нам земље. Ишао је светом, али Колунић никада није заборављао – наставља Бранко своју причу.У колунићком засеоку Ревеник родио се и велики српски сликар Јован Бијелић који се, уместо свештеничке одоре коју му је наменио отац Илија, дохватио киста и сликарства.Из Колунића је и Илија Дошен некада председник Врховног суда Југославије, али и народњак Маринко Роквић, на кога су сељани данас посебно поносни.

– Његовог оца Драгана, половином септембра деведесет и пете, убише душмани. Веровао им је јер ни мрава није згазио. Зато је и остао... Непријатељи су међутим, мислили друкчије. Клали су, убијали и палили све што им је дошло руке. Уморили су и Маринковог оца – уздише Бранко.Доњи и Горњи Колунић, Ревеник и Ограђеница, за Краљевине Југославије били су једна кнежија. Четрдесет и осме, када се уводи матична евиденција, у колуничком крају, коме се припајају још и Оштрељ и Медено поље, било је хиљаду и по, а пред последњи рат, око 580 душа.

– Данас нас је тек стотинак. Још би било повратника, али људи немају од чега живети... У школи је само једанаест основаца. Учитељица им је нека Бошњакиња из Босанског Петровца – наставља Бранко.На гробљу понад села, уз саму цркву Преображења Господњег, међу безброј споменика, два су са посве необичним епитафима.На црној мермерној плочи исписана је прича о страдању породице Мирковић којој су ,, прво НДХ, а онда и комунистички режим, бесправним судским пресудама, отели пилану”, а њиховим власницима изрекли тридесет две године затвора. Пилана породице Мирковић била је „прва приватна индустрија у Титовој Југославији”.Мало даље гроб и крстача на којој пише како је „Цвијо Латиновић рођен 1805. године, погинуо од руке Мехмеда бербера на Велики петак 1876. године”.– Дошао ти је тај Цвијо, као и безброј пута пре, на бријање код тог Мехмеда који је имао берберницу у Петровцу. Када је почео избријавати врат, Мехмед је, одједном, бритвом преклао Илију. Одједном му се слила пред очи она душманска крв и одмах заклао Влаха. Ето тако ти је то било – опет ће Бранко.

Сваке године о Преображењу у родни Колунић дође на стотине Латиновића који су у ово село стигли пре много година. Дођу у Колунић, помоле се Богу, наздраве понеку, запевају, а потом заподену приче које нити могу почети ни завршити, а да се на помену корени пркосне и поносне им земље колунићке.
☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆
Данашње становништво се доселило на територију Колунића у ближој прошлости углавном из Лике, Црне Горе и Далмације.

Остаци средњoвековне цркве из 12. века